tigar divlja macka video

Tigar

Drugu grupu mačaka predstavlja tigar. Kraljevski tigar je divna mačka, upravo prekrasno obojenog i ukrašenog krzna. Tigar je vitkiji i lakše je građen od lava ali nipošto ne zaostaje za njim. Telo mu je duže i pruženije, glava okruglija nego ona u lava, rep dugačak i bez kite a dlaka kratka, glatka i samo na obrazima produžena u zaliske.

Ženka je manja a zalisci su joj slabiji. Svi tigrovi koji stanuju u severnijim krajevima imaju mnogo gušće i duže krzno od onih čija su domovina vruće indijske nizine. Crtež tigrova krzna pokazuje najljepši poredak boja i najživlje suprotnosti između svetle rđastožute temeljne boje i tamnih pruga koje prelaze preko nje. Mogli bismo pomisliti da bi životinja tako živih boja morala već izdaleka udarati u oči svim živim bićima koje progoni. Ali tome nije tako. Cak i uvežbanim lovcima se neretko znade dogoditi da uopšte ne zapaze tigra koji leži blizu pred njima.

tigar opis i karakteristike

Krug rasprostranjenosti tigra vrlo je velik jer se on nipošto ne ograničuje na vruće zemlje Azije, pogotovu Istočne Indije, već obuhvata toliki prostor ovog golemog kontinenta koji veličinom daleko premašuje našu Evropu. Od 8. stepena južne širine pa do 53. stepena severne širine posvuda nailazimo na tigra. Njegova severna granica proširenosti prelazi preko geografske širine Berlina pri čemu treba imati u vidu da Sibirija ima posve drukčiju i srazmerno hladniju klimu od Evrope. Kao zapadnu granicu područja na kojem živi tigar možemo smatrati južni rub zapadnog Kavkaza a istočni sačinjava Tihi okean do donjeg Amura, južna Java i Sumatra dok mu je severna granica u južnoj Sibiriji, otprilike na Bajkalskom jezeru i na njegovoj geografskoj širini. Najčešće ga nalazimo u Istočnoj Indiji i to podjednako u Prednjoj kao iu zadnjoj Indiji.

Odavde je tigar proširen preko Tibeta, Persije čitave stepe između Indije, Kine i Sibirije sve do Ararata na zapadu Jermenije. U Kini se tigar nalazi gotovo svuda a nema ga jedino u visim oblastima Mongolije iu golim i oskudnim ravnicama Avganistana. Cm * da ga nema ni na ostrvima Indijskog arhipelaga, s izuzetkom Jave i Sumatre. U delovima južne Sibirije kroz koje je proputovao Radde, ta je grabljiva zver koje se posvuda boje, tu i tamo tako česta, da je na njezm trag nailazio češće nego na trag srna.

Jednako kao što se na tigra dade naići u džunglama iu travom obraslim šumama punim grmlja i trstike, isto ga tako nalazimo iu velikim sumama visokostablašica sve do određene visine iznad mora. Tigar se doduše ne uspinje na pašnjake bogate stokom u visokim azijskim planinama, ali češće prilazi potpuno u blizinu sela pa čak i gradova. Najradije se zadržava na obalama rijeka obraslih šašom, u neprohodnim gustar bambusa i drugim gustici. Domoroci tvrde da se najradije zadržava u senci 1 gustog grma nazvanog Korinta jer je krošnja toga grma tako gusta da kroz nju ne moze prodreti nijedna sunčana zraka. Ovde se skriva da bi otpočinuo i odavde se šunja za plenom. U stepama jugoistočne Sibinju u kojima nema drveća, sakriva se tigar prema Raddeu u uglovima između izbocemh stena da ondje danju otpočine Hi pak između busenja trave šapama očisti sneg da bi na takvom ležaju koji nam se čini vrlo oskudnim, proveo deo dana.

Tigar ima sve navike i običaje mačaka samo što su one sve u omjeru prema njegovoj veličini. Pokreti su mu ljupki kao u manjih mačaka a pn tom silno brzi, spretni i izdržljivi. Šunja se nečujno, umije odskok golemim skokovima, pliva preko širokih reka i pri tom umije upravo začudnom sigurnošću izvesti svaki pojedini pokret.

Za tigra ne bismo mogli reći da je isključivo noćna životinja. Kao većina mačaka skiće se naokolo u svako doba dana ali najradije ipak nekoliko sati pre zalaza sunca i nakon njega. Sakriva se u zasedi uz solista, pojilišta, ceste, stazice u šumi i slično, a najradije u gustar uz obalu rijeka jer ovuda prolaze životinje na pojilo, ili ljudi silaze na reku da obave svoje pobožne vežbe i pranja. Od pokajnika koji kadšto žive na svetim rekama, mnoge je ubio tigar.

Izuzevši “najjače sisare kao što su slon, nosorožac, divlji Bivo a možda i druge zveri nije pred tigrom siguran ni jedan član njegova razredima. On napada najjače a zadovoljava se i najmanjim. Ne uzmemo li u obzir sve pitome životinje, tigar najradije lovi divlje svinje, ali ako mu u severnim delovima njegovih područja rasprostranjenosti zimi uzmanjka hrane nece prezreti ni miševe. Radde je više puta pronašao posve jasne znakove takvog nedostojnog lova. Verovatno ugrožava i krupnije ptice a možda cak i gmizavce. Svakako ga paunovi koji stanuju u istim gustar kao i on, poznavaju kao opasnog razbojnika. “Dere li se paun, tigar nije daleko«, vele kolonista na Javi izražavajući to mišljenje. Javanci vele: “Paun objavljuje stanovnicima divljine
čas u kojem tigar izlazi iz skrovišta.

Tigar vreba na svoj plen i prišuljava mu se poput zmije a onda se strelovito baca na nj u nekoliko skokova i tako mu žestoko zapada kandže u zatiljak da i snažne životinje odmah padaju na zemlju. Rane što ih zadaje uvek su vanredno opasne jer pri njegovom snažnom udarcu ne prodiru u njih samo kandže već i prsti. Džonson je vidio rane duboke 13 santimetara.

tigar divlja macka video

Tigar koji je prigodom marša 01:00 puka napao devu, slomio joj je jednim udarcem natkoljeniicu. Pripovijedaju štaviše da je neki tigar oborio slona. Konji, goveda i jeleni mu se uopšte ne usuđuju suprotstaviti, već se, jednako kao i čovek, prepuštaju sudbini puni groze. Konji koji ugledaju tigra ili ma kako drukčije zamijete njegovu prisutnost, počinju drhtati ijtr-esti se čitavim telom pa zastaju kao da su kljenuti. Samo hrabri bivoli-mužjaci napadaju tigra i uspevaju ga odbiti svojim čvrstim rogovima. Zbog toga se indijski dečaci pastiri koji jašu na bivolima smatraju sigurnimi Uostalom, snažni bivoli srazmerno lako savladavaju tu golemu mačku.

Tigar ne samo što je smion već je upravo drzak. Mnogi klknci kroz šumovite predjele upravo su ozloglašeni zbog njegovih razbojništava. Forbs uverava da se uopšte na mnogim mestima ne bi mogle održavati veze kad se tigar ne bi toliko bojao vatre. U Indiji se zbog vrućine obično putuje noću, pa nam to razjašnjuje zašto tigar ne samo što se usuđuje smiono napasti, već i ima uspeha sa tim napadima bez obzira na to koliko ljudi sačinjava kakvu grupu putnika, uprkos nosiocima zublja i bubnjarima koji pokušavaju zver preplašiti vatrom i bukom.

Pred tigrom nije sigurna čak ni vojska. Forbes je doživeo da su tigrovi jedne jedine noći požderali 03:00 dobro naoružana logorska stražara. Zaostali vojnici im često padaju kao plen. Tigar kadšto po belom danu odnosi ljude iz sela pa je zbog toga u nekim krajevima zaista tigar bio uzrok da su se iselili stanovnici čitavih sela dok se druga sela mogu zaštititi samo visokim trnovitim ogradama i vatrama koje neprekidno gore. Tako su tigrovi, kako izvještava Buchan, u roku od dve godine iz jednog jedinog mesta odvukli osamdeset stanovnika i požderali ih. U nekim drugim naseljima pustošili su još gore. Preostali stanovnici su se iselili i svoje nastambe prepustili divljim zverima.

Tigar napada tako brzo i tako iznenada da niko ne može ni pomisliti da mu izbegne. Članovi društva čijeg je člana napao obično ga zapažaju tek u trenutku kad je već zgrabio svoj neumitno izgubljeni plen i kad ga odvlači. U takvom slučaju je obično uzalud da ga iko progoni. Sve ako ljudima tu i tamo i uspe da mu otmu napadnutog čoveka ili životinju to su ipak rane koje im je tigar zadao tako teške da zbog njih umiru.

Ako je tigar promašio plen, onda ga on kao prava mačka ne progoni već se nakon uzaludnog skoka vraća u džunglu i traži novo mesto za vrebanje. Kadšto se znade povući pred čovekom a da ga uopšte ne napadne. Do takvog uzmaka dolazi obično u slučajevima kad je odviše sit ili ako se zaprepastio od iznenađenja. Tigrovi koji se prvi put susretnu sa ljudima, verovatno uvek pobjegnu. Druge možeš, kako piše Junghuhn, proterati vikom, ali i jedni i drugi ubrzo nauče da je čovek divljač koja se lako dade savladati pa postaju tako opasni da čovek može shvatiti kako domorodačke majke kad vide da ih ugrožava tigar a ne mogu da računaju na pomoć, ostavljaju tigra decu samo da same sebe spase. Najgore prolaze dakako oni ljudi koji moraju živjeti samo od priroda što im ga daje šuma, na primer pastiri ili kolekcionari sandalovine. Pastiri ne samo što se neprekidno moraju bojati za svoja stada već i za same sebe, pa velik deo pastira gubi život upravo zbog tigrova.

tigar azija, afrika, australija

Tigar je vanredno snažan. Ne samo da posve lako odvlači čoveka i jelena već čak i konja ili bivola. “Na južnoj obali Bantama”, piše Hasskarl, “neki je poglavica malo pre mog dolaska kupio vrlo lepog konja i postavio 04:00 domoroca da ga čuvaju. Da bi odbili tigrove kojih je u onim krajevima mnogo, zapalili su ljudi na otvorenom prostoru pred stajama nekoliko vatri Najednom se prepadoše čuvši neki urlik. Tigar je preskočio preko gotovo tri metra visoke ograde bambusove, prošuljao se između usnulih stražara i ugasnulih vatri, napao skupocenog konja i smesta ga ubio. Pre nego što su čuvari pravo došli k svesti, on je sa konjem u gubici opet preskočio preko ograde i iščezaoIako javanski konji nisu veći od ruskih, ipak ovakav grabež zahteva vanrednu snagu.

Pri odnošenju plena tigar redovno pokazuje podjednako mnogo mudrosti kao i lukavosti. Veoma nerado odvlači uhvaćenu ili ubijenu životinju na veću udaljenost preko široke ceste, verovatno da se ne oda. Ipak ne može pokriti tragove što ih ostavlja takvo povlačenje plena po zemlji. Napadne li kakvu veću životinju, on joj skače na leđa, zabada u nju svoje strašne kandže i liže krv koja curi iz rane. Tek onda odvlači životinju u guštik, čuva je ondje do večeri pa u toku noći nesmetano i mirno ždere koliko god samo može. Počinje kod stegna i odande ždere prema glavi. Za to vreme odlazi kadšto do kojeg obližnjeg izvora ili do reke da se napoji. Oni koji ga poznavaju tvrde da nipošto nije sladokusac već da ždere sve na što se nameri. Tigrovi koji su jednom okušali ljudsko meso, žderu ga ubuduće najradije pa ih stoga jednako kao lavove u Africi nazivaju man-eterima, tigrovima ljudožderima.

Nakon obilne gozbe tigar zaspi. Kreće se samo da bi se napojio is užitkom se prepušta probavi. Indijci tvrde da kadšto po tri dana ostaje da leži na istom mestu dok drugi naprotiv tvrde da se narednog jutra a najkasnije naredne večeri vraća k svom plenu pa opet ždere ako uzmogne pronaći ostatke. Za njegovim kraljevskim stolom hrani se naime gladna prosjačka bagra kao i za lavljim. Čaglja, lisice i podivljali psi koji se noću skiću šumom prate krvavi trag životinje koju je vukao tigar i do grla se nažderu ostataka. Danju opet lešinari ubrzo otkrivaju leš i doleću u čitavim jatima. Četveronožno gotovani tako su redovni gosti za tigrovim stolom da ih ljudi, a osobito Čaglja, smatraju tigrovim glasnicima i njegovim izvidnica te da im oni, jednako kao i paunovi ili majmuni služe da ga lakše pronađu.

Prema svemu onome što smo dosad čuli neće nas začuditi dakle da svi Indijci, a ništa manje ni evropski stanovnici te lepe tropske zemlje smatraju tigra utjelovljenjem svega užasa, da ga smatraju nemani koju je ispljunuo sam pakao. S time nimalo ne stoji u protivštinama okolnost da u brojnim krajevima Indije ljudi upravo štede tu neman i da je u nekim predelima smatraju božanstvom kao što nerazumnici sve što je vanredno, moćno i neobično uvek smatraju nečim uzvišenim. Indijac pokušava da od svake životinje koja se bilo čime ističe, učini neku osobenost, au takvima koje postaju veoma štetne gleda neko božanstvo koje kažnjava. I među plemenima istočne Sibirije vladaju, kako pripoveda Radde, slična mišljenja. Kod brojnih domorodaca zemalja uz reku Amur pojačava se strahopoštovanje pred tigrom u neku vrst religioznog obožavanja.

Karl Gortz je kod Sarunpura učestvovao u lovu na tigrove što ga je priredio vrhovni komandant indijske vojske. Bilo je pripremljeno četrdeset slonova, od kojih je osam bilo određeno za lovce. Svaki od tih slonova nosio je prijatno sedište za strijelca okruženo pletenom trctikom a iza njega manje sedište za slugu koji je držao spremne 2-3 puške. Do svog stolca
se lovac uspinjao dok bi slon klečao. Napred na vratu slona sjedio7 je Mahut. Ostali slonovi bili su određeni za pogon. Na njima su osim upravljača sedela 2-3 domoroca.

Na mestima kroz koje se kretao lanac od četrdeset slonovi uzdizala se trctika i trava često 5-6 metara visoko. Siguran znak da se tigar nalazio u blizini sastojao se u tome što su slonovi uzdizali rilo i često se javljali poznatim glasovima sličnim trubljenju. Prvog je tigra ugledao i ranio neki Harvei, najbolji strelac koji je prisustvovao već smrti od stotinu tigrova. Trenutak kasnije visio je tigar na slonovom rilu. Slon je zastao nepomično pa Harvi još jednom opali u tigra. Ovaj pade na zemlju, dobi ondje još jedno tane i ugine. Zatim ga privezaše za slona koji ga je primio vrlo nerado.

tigar divlja zivotinja slike

Mnogo izdašniji iako daleko manje svečani od svih onih velikih pogona su pojedinačni lovovi što ih provode Englezi sami ili sa svega nekoliko pomagača. Kao što Afrika ima svoje lovce na lavove, tako i Istočna Indija je svoje lovce na tigrove. Jedan od prvih među njima bio je poručnik Rajs. Naoružan izvrsnim dvocjevku iu pratnji dobro plaćenih goniča te s Korlati hrabrih pasa, on bi smiono zalazio u šator svoj i sam tražio tigrove. Na čelu je obično išao šikari ili glavni gonič, pažljivo posmatrajući tigrove tragove i određivajući kojim smerom treba poći. Desno i levo od njega stupali su Englezi, uvek spremni na hitac, a tik iza njih najsigurniji od njihovih ljudi sa nabijenim puškama da ih brzo izmijene za ispucane. Zatim je sledila muzika sastavljena od četiri ili pet bubnjeva, cimbala, rogova i nekoliko pištolja iz kojih bih od vremena do vremena ispaljivali po koji hitac. Muziku su pratili ljudi naoružani sabljama i dugačkim lovačkim kopljima, a zadnja straža su sačinjavali praćkari koji su iznad glava čeonih lovaca bacali kamenje u džunglu i time često lakše znali istjerati tigra nego što bi ga istjerala sva ona pakleni buka. Od vremena do vremena uspinjao bi se poneki čovek na drvo da razgleda okolinu. Čitava četa stupala je u gustoj gomili.

Tigar se nikad ne usuđuje da napadne hrpu ljudi koja svoj dolazak najavljuje na tako glasan način. Iako je veoma divlji i smion kad se radi o tome da se prišulja plenu koji ništa ne sluti i da ga napadne, on u pravoj opasnosti pokazuje malo hrabrosti. Uvek nastoji da izbegne borbu sa čovekom, a kad vidi da ga progone gotovo uvek kukavno beži. Ako je ranjen on se smesta divljim besom baca na neprijatelje, ali dok oni prolaze kroz džunglu na upravo prikazan način, dade se s priličnom sigurnošću računati s time da život pogoniča nije izvrgnut baš velikoj opasnosti ma kako gusta bila džungla.

Na Javi se prema Vallaceu za lov na tigrove služe samo kopljem. Stotine naoružanih ljudi opkoljuju velik komad zemlje, pa malo-pomalo stežu obruč sve dok zver ne bude zatvorena u kotlu. Kad tigar vidi da više ne može pobeći skače na progonitelja ali ga redovno dočeka po nekoliko kopalja i obično ubija na mestu.

Osim prikazanog načina lova primenjuju se i mnogi drugi načini, delom i posve neobični da bi se rešilo te zveri. Postavljaju se sve vrsti Stupica da se uhvati tigar, a najviše se koriste jame iskopane u zemlji.

Imovinska korist što je uvežbani lovac na tigrove može steći lovom nije baš neznatna. Bez obzira na nagradu koja se isplaćuje sretnom strelcu može on iskoristiti sve delove tigra. Tu i tamo jede se i tigrovo meso, mnogo više zato da se okuša nego da se koristi kao hrana. U istočnoj Sibiriji to je prema Raddeu dopušteno samo lovcima koji su već ubili tigra i starim iskusnim ljudima. Zene nipošto ne smeju jesti tigrovo meso, bar kod birarskih
Tunguza. Prema uverenju tih naivnih lovaca daje tigrovo meso omima koji su ga pojeli hrabrost i snagu. Krzno se suši i stavove određenim stavil te premazuje sredstvima koja ga zaštićuju od štetnika, a zatim obično prelazi u ruke Evropljana ili odlazi u Kinu. U manjoj ceni je od leopardova krzna pa se prerađuje u pokrivače za konje, za sedla ili za saonice, au Kini se od njega izrađuju jastuci. Kirgizi njime ukrašuju svoje tobolci za strele i obično plaćaju za krzno jednog konja.

Vreme parenja tigrova različito je već prema klimi kraja u kojem zivi ali ono se redovno odvija četvrt godine pre početka proleća. Za to vreme čuje se češće nego inače karakteristična mukla rika zveri, koju bismo najlakše mogli izraziti sa,, ha-ub “. Otprilike stotinu i pet dana nakon oplodnje koti tigrica 2-3 mlada na kakvom nepristupačnom mestu u bambusu ili šašu, najradije u gustoj sjeni 01:00 Korintu. Mlade životinje su u času kad dođu na svet upola tako velike kao pitoma mačka te su kao sve mlade mačke vrlo ljupke. U toku prvih nedelja majka napušta mladunčad samo onda ako je na to natera glad. Cim su mladi postali nešto veći i traže čvrstu hranu, tigrica luta daleko naokolo i postaje dvostruko opasnija. Mužjak tigar se ne’brine za mladunčad ali pomaže majci ako ova mora da se upusti u kakvu borbu.

Mnoge tigrice-majke u sužanjstvu posmatraju svoje čuvare koje su mace veoma voljele, počevši od kočenja mladih sa najvećim nepoverenjem, i vrlo jasno pokazuju svoju nesklonost, dok druge i dalje ostaju veoma privržene negovateljima. Mladi tigrići rađaju se slepi ili pak samo žmirkaju. Brzo rastu, pa se ubrzo počinju po mačjem običaju igrati s ljubezni majkom, natežu se međusobno, sikću i pušu u detinjoj obijesti na čuvara, ali pomalo dolaze k pameti, zahvalni su za dobar postupak i pomalo se pripitomljuju. Privikavaju se i na rođake, sklapaju prijateljstva sa psima, a mogu se tako čvrsto priljubiti drugim velikim mačkama, na primer lavovima, da se s njima
pare i da kote mešance.

U novije vreme čak su i tigrovi uveliko ukroćeni. Tigar je kao prava mačka vrlo privržen i sklon onima koji ga maze pa uzvraća milovanje ili ga bar mirno podnosi. Njegovo prijateljstvo ostaje međutim uvek sumnjivo i traje samo tako dugo dok priznaje vladavinu čoveka. Za to vreme podnosi štošta što se inače protivi njegovoj prirodi. Puno poverenje ne zavređuje nikada, ne možda zbog toga što bismo se morali bojati njegove podmuklosti, već samo njegove samosvesne snage. Od zveri njegove vrste ne sme se tražiti ništa nemoguće. Njegova grabežljivost isto se tako teško dade obuzdati ili potlačiti kao i ona u najpitomija lavu ili u mački koja već iz pradavnih vremena stoji pod čovekovom vlašću. Ta grabežljivost je deo njegova bica i ne može se od njega odvojiti. Na nju se imaju Svsti i pogrešni sudovi što ih čujemo. Smatram posve razumljivim da tigar, premda je od mladosti pripitomljen kod čoveka, ipak napada domaće ili druge životinje čim izmakne na slobodu jer ne može odoleti svom urođenom nagonu koji je uslovljen oblikom i opremom njegova tela. Isto tako mi se čini da je potpuno u redu ako kadšto pokaže svoju nadmoć čoveku na kojeg se s bilo kojeg razloga ljuti. Zato je potpuno pogrešno ako ga zbog toga nazivamo lažljivim, nevernim, podmuklim ili opakim.

Stari narodi su kasno upoznali tigra. Čini se da ga biblija ne spominje ai Grci su još malo znali o njemu. Aleksanderov vojskovođa Nearhu je doduše vidio tigrovo krzno ali nije vidio samog tigra. Indijci su mu rekli da je ^ Sar velik kao najjači konj te da brzinom i snagom nadmašuje sva ostala živa bića.
Tek Strabon piše malo opširnije o njemu. Rimljanima je bio nepoznat sve do Varovih vremena, ali kad su oni svoju državu proširili do Parta, ovi su im davali tigrove i otpremali ih u Rim. Plinije piše da je Skauro godine 74. kao prvi pokazao pripitomljenog tigra u kavezu. Klauđije je imao četiri tigra. Kasnije su tigrovi češće stizali u Rim pa ih je car Heliogabal upregao čak u svoja kola da bi predstavljao Baka.

Tigar, kućni ljubimac:

Tigar i majmun:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>